Serbian Holocaust
Miloš Ćurić, October 8, 2012, Bač
Interviewer: Nada Ljubić | Camera: Dušan Gavrilović | Editing: Nada Ljubić, Dušan Gavrilović | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
Ja sam Ćurić Miloš.Rođen sam u selu Slabinja kod Bosanske Dubice 1927.godine.Moja porodica je bila dosta brojna.Bilo nas je u kući negde oko 16 članova. Imali smo dva đeda, i da ne nabrajam sve ostale, ta naša porodica je u toj državi koja se zvala Kraljevina Jugoslavija živela kao i ostale koje su rođene na tom području, kao komšije i šta ja znam.Živelo se dosta skromno, bolje bi bilo reći, siromašno.Radilo se teško da bi se mogao ostvariti na tako lošoj zemlji neki iole pristojniji život.
Ja sam tamo završio četiri razreda osnovne škole. U to vreme, već se osećala ratna situacija. Videli smo da se sprema rat. Ponešto smo i znali pošto je moj otac, kome je ime bilo Jošo, bio austrougarski vojnik.A tako i đed Mile koji je u ratu tome ranjen i od strane Rusa bio i zarobljen i proveo u Rusiji vreme Oktobarske revolucije i posle se vratio.Od njih sam slušao o ratnim zbivanjima, o događajima, patnjama, koje su oni kao ljudi proživeli.
Pa, došla je 1941.godina i kada je Nemačka napala i okupirala Jugoslaviju, mi smo se zatekli tada svi, cela ta naša familija, na okupu i odmah se osetio strah za opstanak, za život.Došlo je do fromiranja tada Nezavisne Države Hrvatske, i u njoj glavna reč je bila ustaška.
Haš kraj je bio takav da mu je odmah u početku pretila opasnost po opstanak, opstanak ljudi na tome području. Ljudi su počeli još tada živeti u strahu, jer opasnost je pretila za život zbog toga što su već odmah u početku, već tokom aprila i maja meseca 1941.godine počeli hapsiti, odvoditi ljude od kuća.U prvi mah, dabome, nije se znalo kuda, ali već kroz koji dan iza toga, došlo je do napada ustaških vojnih formacija, paljenja kuća. Strah je bio veliki.U međuvremenu, počelo se pričati o otporima našim, počelo se organizovati da se pruža otpor da bi se spasio goli život.Ali , mnogi su već tada stradali, odvedeni, koji se nikada više nisu vratili.
-Sećate li se nekog?
Bilo ih je dosta takvih, komšija daljnih malo.Bilo je onih koji su hapšeni i sprovedeni u neke centre sabirne.Međutim, to nisu bili centri, kako se tada pričalo. Međutim, to su već bili neki logori.To je sve prethodilo organizovanju i pripremama za ustanak tih naših ljudi.Ja sam tada bio, mogu da kažem, dečak od svojih 13-14 godina.Ali ja sam ponešto slušao o tome i video da su svi uplašeni, zaplašeni.To sam osećao.Jer, u gradove se više nije moglo.Nije se smelo.Ako bi neko i otišo, možda se nije ni vraćao.Ja znam, moj stric jedan, koji je bio vojnik bivše te džave, otišao je u Dubicu i jedva je uspeo izvući živu glavu toga dana kada je otišao u grad.
-Ko mu je pretio?
Pretnje za opstanak, za život, i progon su došli od ustaša, od strane ustaša.Slučaj je bio takav da mu je pomogao baš jedan ustaša da se izvuče.Pomogao mu je zbog toga što su oni drugovali prije nego što je rat došao.Išli su na prela kao momci i sve. Kad je uspostavljenaNDH i ovaj otišao u ustaše, on mu je kao drugu, prijatelju, pomogao da pobjegne, da se spase.
A dubičke ustaše su bili uglavnom po nacionalnosti i po veri, šta?
Bili su po nacionalnosti muslimani i Hrvati. Više je bilo muslimana nego Hrvata.
-A taj koji ga je spasao?
Taj koji ga je spasao bio je Hrvat.On je živio na selu, tamo gde i mi, bio je gotovo komšija nama. Evo koliko je bio daleko, dva kilometra od nas.
-Da li pamtite njegovo ime?
Pamtim.Zvao se Rukavina Mile.Rukavina Mile. Njegova porodica je ličkog porekla.Oni su iz Like doselili se na to naše područje i tu su živeli do toga rata.
-Da li vi znate kako je izgledala ta scena iz koje je Rukavina spasao vašeg strica?
E, to ne znam. Jeste stric pričao. Moj stric kad je došao u Dubicu, pre nego što je ušao u grad, tu na samoj periferiji, gde je bio plac, pijaca , stočna pijaca, oni su se susreli.Kuda ćeš? Kaže, pošao sam u Dubicu. Bježi natrag! Poginućeš! Beži natrag! Ovaj je stao pa pita „Mile, šta je ovo?“ „Da ti ne pričam nego okreni i odmah bježi!“ I tako se ovaj okrenuo i...Jer je imao na sebi vojničke čakšire i vojničke cipele. I to je takođe predstavljalo opasnost, ako bi ustaše videle na nekome vojničku uniformu.
-To je bila uniforma Kraljevine Jugoslavije?
Da, uniforma vojske Kraljevine Jugoslavije. Oni su bili vojnici i kad je bilo rasulo uspeli su da ne budu zarobljeni od Nemaca i pobegli su kući.Eto.
Ustanak se podigao.Svi u našem kraju su se digli na ustanak.Jedni su imali pravac svoga dejstva, napada, za Kostajnicu, jedni za Dubicu, jedni za Prijedor. Polovina naših je išla ka Kostajnici, a polovina prema Dubici.To su bili tada frontovi.Iza toga je došlo do formiranja partizanskih jedinica.
-A to prvo, to su bili narodni ...?
Zvali su se ustanici.Međutim, moram i to da kažem, tada su ih jedni zvali ustanicima, a drugi četnicima. Međutim, to je do oktobra meseca bilo. Od oktobra meseca to su bile partizanske, baš vojne fromacije, partizani koji su nosili petokrake zvezde.
-Mislite na oktobar 1941?
1941.godine, u oktobru.Ja sam, naprimer, tada prvi put video partizane, baš partizane. Ustanak kad je bio krajem jula i u avgustu, onda su to bili civili na položajima, na frontu, prema gradovima.Ali u oktobru mesecu, ti frontovi su raspušteni.
-Da li je formirana neka slobodna teritorija?
Jeste, formirana je kad je ustanak podignut i čim su naši postavili te frontove prema gradovima, unutrašnjost je bila slobodna. Bila je slobodna.
-Više nije moglo da se upada u sela?
Nije. Nije se moglo upadati u sela jer su naši branili upad u sela. U oktobru mesecu ja sam video prve organizovane vojne formacije partizanske. To je bilo tada, mogu sigurno to da kažem, pošto je moj stric bio baš tada imenovan za predsednika narodnooslobodilačkog odbora.Tu jedinicu koja je pošla u napad na Podgradce, partizansku, naši su njoj spremali doček i hranu, ručak jedan su organizovali.I kad su došli, video sam, uglavnom su imali petokrake zvezde.Bilo je i takvih koji ih nisu imali i nisu nosili, ali su bili svi kao partizani.
Bila je ta 1941.godina na izmaku.Na Mrakovici je 5.decembra izvedena akcija, od strane baš tih naših snaga, na uništenju jednog nemačko-ustaškog uporišta, koje je imalo posadu od 800 vojnika.Ustanike, tada partizane, vodio je doktor Mladen Stojanović, i Osman Karabegović, i Šoša – Josip Mažar Šoša.Oni su bili u Kozari, jedan deo tih naših snaga partizanskih, a drugi je bio na Balju, više kod Kostajnice.Treći je bio na Karanu prema Prijedoru.I 5.decembra je bila najveća partizanska akcija – Mrakovica.Petog decembra je napadnuta Mrakovica i uništena kompletna posada na Mrakovici. Nije sasvim, jedno tri stotine neprijateljskih vojnika uspelo se izvući iz te opsade naše, a oko 500 njih je zarobljeno i palo u borbi.
Znam, slušao sam od boraca tada, bilo je dosta ranjenih neprijateljskih vojnika kojima je doktor Mladen davao prvu pomoć, pa su se naši pojedini borci bunili.Zašto on to čini kad su to naši neprijatelji.A on im je rekao da je to njegova dužnost kao lekara.
Iza te borbe na Mrakovici, dobro se sećam, bio je to 5.decembra 1941.godine, bile su akcije na više mesta na području Kozare, pa je u maju, 15/16 maja, oslobođen Prijedor.Naši su izvršili napad.Tada su partizani imali oko tri hiljade boraca u Kozari. I, kad je Prijedor oslobođen, onda je došlo do fromiranja prve veće vojne formacije, Prve krajiške odnosno Kozarske brigade, čiji je komandant bio Ivica Marušić -- Ratko. On je po nacionalnosti bio Hrvat. On je bio njen prvi komandant. Došlo je do formiranja još nekih jedinica partizanskih koje su predstavljale veliku opasnost za neprijateljske komunikacije. Recimo, partizani su tada digli u vazduh železničku prugu između Prijedora i Bosanskog Novog, pa između Prijedora i Sanskog Mosta.
-A Prijedor je važan zbog rude?
On je bio važan zbog rude.Nalazio se na takvom mestu. Rudnik Ljubija je u blizini Sanskog Mosta. E taj rudnik više nisu mogli da eksploatišu.
-A to je rudnik čega?
Željezne rude! Rudnik je bio veoma važan za rat i industriju njemačkog rajha.E, pošto su naše snage bile tako brojne i snažne, neprijatelj više u naša sela nije mogao da upada.Do napada na Prijedor, do oslobođenja Prijedora jesu pokušavali u svojim manim akcijama, ustaše i Njemci, pokušavali su upade na našu teritoriju, ali se nisu mogli zadržavati dugo, vraćali su se.Međutim, zbog prekida rada rudnika, koji je predstavljao veliku važnost za oružane snage Nemačke, oni su pripremali veliku ofanzivu na Kozaru, radi uništenja kako partizanskih snaga na Kozari, odnosno Kozarskog odreda, a tako i radi iseljavanja sa tog područja celokupnog stanovništva - građana. No, to mi nismo sve znali tada.Znali smo to posle.Ali, plan neprijatelja je bio takav stvarno. On je sa velikom ofanzivom pošao na Kozaru, sa snagama između 40 i 50 hiljada svojih vojnika, sa kompletnom svojom opremom i naoružanjem i tako dalje.Narod je bježao, sklanjao se.
-Šta ste vi lično radili?
Ja sam u to vreme imao 14 godina.
-Da li se sećate kako se vaša porodica sklanjala?
Pa, sećam se.Naša porodica, kad je ofanziva počela a počela je 10.juna, neposredno posle oslobođenja Prijedora -- 16.maja je Prijedor oslobođen, a 10.juna je počela ofanziova na Kozaru.Naše selo je blizu Une. Naše selo kao i ostala obližnja sela su sva blizu Une i blizu tih gradova, Kostajnice i Dubice.
-I blizu hrvatske granice?
Ggranica između Hrvatske i Bosne je reka Una, tu na tom delu.
-Nama je, čini mi se, neko rekao da su oni imali običaj da čamcima začas upadnu u sela?
Slušajte, verovatno je toga bilo kod onih koji su bliže Une.Una je od nas, od mene, daleko ngde oko 14 do 15 kilometara, negde tako, otprilike.Međutim, ta sela koja su uz samu Unu, oni su bili u stalnoj opasnosti, većoj opasnosti nego mi što mo bili unutra.
-Jesu li izbeglice iz tih sela dolazile kod vas?
Jesu.Recimo, tada, pred ofanziovu na jedno mesec dana, mi smo imali iz Hrvatske, iz tih sela sa onu stranu, Srbe neke kojima je tamo pretila opasnost.Ppobegli su nama. Mi smo baš imali celu jednu porodicu, bilo ih je jeno sedmero-osmero, jedna familija koja je iz Živaje, iz Hrvatske, prebegla ovde i živela je s nam sve do polaska u zbjeg u Kozaru.
Pošto je neprijatelj uglavnom nastupao od Kostajnice i počeo da pali, mi smo gledali, videli da pali kuće, narod bježi sa stokom, sve je to pošlo.Neki su ostajali, ali to je bilo vrlo rijetko da je neko ostajao. To je išlo sve masovno za Kozaru i svi smo, uglavnom, našli sklonište u Kozari.
E, do Kozare je neprijatelju trebalo malo više vremena. A mi smo, kad smo se sklonili u Kozaru, mi smo mislili da tu nećemo ostati duže, jer nismo znali da je neprijatelj pošao sa tako veliki snagama.Mi smo znali da idu od Kostajnice, a nismo znali da jedni idu i od Dubice, nismo znali da drugi idu od Prijedora, treći od Banjaluke i Gradiške.Dakle, Kozara je bila opkoljena sa svih strana.
Kad smo polazili, odlazili, mi smo terali goveda, ovce, uglavnom to.Nisu svi sve isto. Neki su čak i kokoši nosili sa sobom. Mi nismo, mi smo uglavnom stoku rogatu, veću poterali.Ja sam bio čuvao goveda do rata. Poterali smo svinje i goveda. Ali, mi nismo znali da će nam to služiti za ishranu, za mlerko i meso. Mi smo stoku poterali više zbog toga da je neprijatelj ne bi oterao sa sobom.Jer, kod kuće niko ne ostaje.Drugo, nismo ni znali, možda će nam zapaliti kuću.Mi smo imali kuću i dosta tih pomoćnih objekata, šupa, ambara i šta ti ja znam. Mi smo to imali pa smo mislili da će to biti zapaljeno.Zato smo stoku poterali.Ostala nam je slučajno jedna krava samo. A mi, baš mi smo imali 20 ili 25 komada goveda, rogate te stoke, pa imali smo konje, imali smo posebno neke velike volove koji su samo orali za nas, i tako.To smo poterali. I dvoja kola seljačka. To smo poterali u Kozaru.
-Od ljudi iz vaše porodice, ko je sve krenuo u zbeg?
Krenuo je moj otac, moj deda jedan i drugi, pa onda trojica stričeva.Jedan je bio partizan, bio je bolestan.
-Ranjen ili bolestan?
Bolestan, baš bolestan.Nije ranjen bio.Bio je bolestan.On je bio četvrti. I mati moja, dvije strine, i djeca sva. Pa kažem, bilo nas je u kući oko 16 članova.
-Koliko je bilo dece?
Bilo je dejece, ovako, sedmero.Sedmero.I to je sve pošlo.
-Ko je bio najlađi? Koliko je imao godina najmlađi?
Najmlađi je imao... dvojica su bila od po oko dve godine.Jedan je bio brat od strica, a jedan je moj rođeni brat.
-A najstariji deda, kolikoje imao godina?
Najstariji deda nam je imao u to vreme 70 godina.
-Kako to da ste imali dva deda?
Toi su dva brata bila u kući.
-Znači, deda i deda-stric?
Da. Jeste.Onaj drugi je imao nešto oko 65 godina.
-Jeste li išli pravo u Kozaru ili ste se izmicali malo po malo?
Ne, Direktno smo išli baš za Kozaru. Jer se znalo -- kud to narod ide – idemo za Kozaru, za Kozaru, za Kozaru i nema druge. Bilo je oko nas šuma, ima se gde skloniti, ali to su manje šume i tu bi nas pronašli. Nego, u Kozaru. Negde su pričali, idemo, a sutra- prekosutra ćemo se vratiti.Mi nismo znali da je to ofanziva velika i da je napad generalno na celo područje Kozare. Kozara je velika , prostorno velika.Tada nisam znao, ali sad znam – Kozara je tada imala oko 210 hiljada stanovnika. Kozarsko područje je od Bosanskog Novog do Gradiške i ima preko stotinu kilometara.To je kao odavde do Novoga Sada.Kozara je dugačka, sama Kozara je dugačka 60 kilometara, a široka 30 kilometara.Pored Kozare ima još jedna manja planina, Prosara. Ali, sve je to išlo u Kozaru.
-Celo područje je bilo okruženi Nemcima, mislite i Kozara i Prosara?
Sve je bilo u blokadi.Sve opasano. Kad smo mi došli u Kozaru, sa dvoja kola, išli smo svi tako zajedno, žene su ponele što se moglo poneti i staviti na kola.
-I negde ste sigurno upali u neku kolonu?
Išli smo jer se sa svih strana išlo prema Kozari.Što smo bliže prilazili Kozari, sve nas je veći broj bio i u koloni, tako da mi nismo mogli...ta stoka se pomješala... dobro i ljudi, ali stoka riče, viče, to je bila jedna strašna slika. I po nesreći, baš toga dana je kiša padala i mi smo ulazili u Kozaru kad je počeo i led da pada, grad.Dolazimo u šumu, Kozara planina velika, mi ulazimo u Široku Luku, kroz koju je proticala rijeka Mlječanica.Idemo uz tu rijeku i idemo. Duboko smo ušli u Kozaru. Vidiš drveće veliko, jelike, bukve, hrastovi .Sad tražimo smeštaj.Gde će ko da pravi onu bajtu, kolibu. Tu nam je stoka koju smo poterali , brojna. Neki su, recimo, imali dve-tri krave, ali mi smo imali veliki problem šta ćemo sa brojnom stokom.Jeste nam služila za ishranu, to je bio poseban problem, kako opstati jer soli nismo imali, hleba nismo imali, to što smo poneli bilo nam je za prvih 3-4 dana pa je nestalo. Ali, soli nema.
-A soli nemate zbog toga što vam je davno odsečen ulazak u grad?
Da. Soli nema što već od aprila 1941.godine pa do te ofanzive, nismo mogli ulaziti u grad da bi kupili so i druge namirnice koje su nam potrebne, ne samo moja porodica, nego sav taj narod.U Kozari smo počeli svi da gradimo bajte, kolibe i avioni su nas počeli pratiti. Borbe se okolo vode na sve strane. Onda smo vidjeli da je to velika, da je to smrtna opasnost po opstanak.I u Kozari. Jer nismo znali kako je to još...Neprijatelj ide i on prema Kozari. Naši su otstupali. Kako smo mi, narod...
-A vi ste dečak od 13-14 godina... i sigurno odjednom vidite mnoge stvari prvi put?
Ništa mi to pre nismo ni videli ni doživeli.Avioni su nam predstavljali posebnu opasnost. Mi nismo mogli da ložimo vatru, pogotovu noću . Kiša pada. Nećete verovati da je cijeli juni mesec kiša svaki dan padala.Kozara je planina pa i ona valjda privlači, pa strašne kiše padaju.Da bi se mogli osušiti, ono što smo imali, sve je to stalno mokro. Pa hranu kuvaju u kotlićia i drugim posudama, al’ to je sve neslano. Ne može se jesti meso bez hleba.Ali smo morali.Moralo se.Ja hleba nisam video od dolaska u Kozaru pa do zarobljavanja i teranja kroz Dubicu .Onda sam video hleb prvi put, poneki vojnik je znao da nam da. Ali, da idemo, redom.
Svaki dan, avioni su nas tukli.Borbe na Kozari su trajale više od mesec dana, negde oko mesec i po dana. I kad se videlo da se nećemo moći odbraniti, naši su organizovali proboj iz obruča. Negde krajem juna, proboj je napravljen i iz obruča, iz šume, iz zbega – jedno 10 hiljada ljudi, žena i djece je izišlo. Ali oni koji su bili bliže mesta na kome je izvršen proboj.Tu je bio narod od Novoga, uglavnom od Novoga, sa Novskoga sreza. Tada smo to zvali srezovima, prijedorski, dubički, novski i šta ja znam.
-Kad kažete novski, ne mislite na Novsku nego na Novi Grad?
Na Novi Grad sada, a on se tada zvao Bosanski Novi.I sad je on Novi, ali sad je Novi Grad, je li? Sa tog sreza, od Novoga, narod je izišao, oko 10 hiljada stanovnika.A ostalo je sve ostalo u Kozari.
-A taj proboj je bio izvršen gde?
Proboj je bio izvršen na pravcu Patria.To je zapadni deo Kozare, na putu Dubica –Prijedor, dubička cesta, tako smo je onda zvali, i sad je ljudi zovu tako. Mi ovde kažemo drumovi, putevi, je li , ali oni taj drum zovu cesta. I ja je tako znam. Kad se iz Kozare izlazilo, ko je uspeo da pređe na drugu stranu te ceste, smatrao se nanovo rođenim, smatralo se da je uspio izići živ iz obruča. Ko je ostao na ovoj drugoj strani prema Kozari, za sve te se nije znalo, nije im se znala sudbina.Nije se znalo šta će se s njima dogoditi. Proboj je ponovo i zvršen 4. na 5. juli. Taj proboj je samo djelimično, djelimično uspio, jer iz njega je izišlo pola naših snaga, a pola je ostalo -- partizana. Ostalo je pet stotina ranjenika koji su sa nama bili kad smo pošli na proboj.
-Vi ste isto hteli da prođete tada?
Da. Mi smo došli na jedno 6-7 stotina metara od položaja gde su borbe vođene. A da vam kažerm, ja sam posle bio partizan, borac sam bio i dva puta sam ja i ranjavan.Ali, to nisam doživeo , nisam ni video takvu borbu, kao što je bila ta, te večeri.Mi smo pošli na isto mjesto gde su oni prije prošli, ti sa novskog kraja, narod.Na istom mestu je vršen proboj. Međutim, malo ulevo prema Prijedoru, jedan naš bataljon je proboj izvršio i taj je i prošao.Prošao je i izveo oko stotinu ranjenikla. Svi ostali su ostali. Ujutru, mislim 5.jula, mislim baš da je tako bilo, znam da je osvanuo sunčan, lijep dan, ali sa borbom. Borba je bila velika i neprijatelj je sa te strane uspio da uđe u Kozaru.Kad je ušao u Kozaru, mi smo bili prema položajima.Povući se nismo mogli. Mi smo mislili uspećemo, proćićemo, ali nismo.Pošto se nije moglo, mi smo zarobljeni, ali ne odmah, već drugi dan. Mi smo prsnuli kud je ko znao.Pola naše familije je otišlo na jednu stranu, mi smo otišli na drugu. Recimo, ja sam sa bratom najmlađim tim, njega sam nosio...
-Kako se zove?
Mihailo. Njega sam ja nosio.Ja sam se odvojio.Mati je otišla, ne znam gde, gdje je ko ušao.Našao sam se unutra u šumi , tako na jednoj strmini, kosini, sam .Bujad ona, paprat, a ja stao, ne znam kud ću.I uopšte ti ne pada na pamet da si gladan, da si žedan, samo da se izvučeš nekud. A kud? Pojma nemam.Mi ništa nismo znali. Ja ništa nisam znao, nego tako lutajući naiđem na polovinu samo porodice. Jer su mi dva brata, strina jedna i jedan brat od strica, oni su prema Prijedoru otišli i tamo su ih pohvatali i oterali u Prijedor u logor.A nas su poslije, tek drugi dan, kad su Njemci ušli, nas su baš oni zarobili u šumi, u jednoj strani. Moj stric jedan koji je bio predsjednik novoformirane vlasti, on je sa sinčićem jednim svojim...bio je snama i jedan partizan ranjen...i oni idu.On se samo spustio u... A nas je bilo i drugih, sav narod taj ne poznajem iz tih drugih sela, ne pozna niko nikoga, ne poznamo se. Znaš svoju familiju i one svoje, to poznaješ.A ove druge ne poznaš, ali mi smo svi zajedno pohvatani. Moj stric je taj ostao. Samo se spustio. Oni su nas potkupili Alles, alles, alles i svi...
-Šta znači da se spustio?
On se spustio da ga ne vide, sakrio se u paprat. Paprat je znaš kolika – dva metra visoka.Toliko je narasla unutra ta bujad. Mis mo je zvali bujad, nekakva paprat, je li. I ona je poslužila. I jedan ranjeni partizan borac, gde je pala topovska granata i napravila onaj levak, njega smo tu stavili i on je tražio da ga pokrijmo nekim granama, kaže, pa šta bude sa mnom.Tako je to i bilo. On je tu ostao i ostao je moj stric jedan.I nisu ga uhvatili. I on je preživio to, i sa tim malim dečakom.
A nas, dva đeda, moju mater i dva brata, mlađa od mene, evo ovaj je još živ, bolestan je pa nije mogao on da dođe, ali to je sve isto što ja pričam. Nas su pohvatali, i drugi narod, druge ljude. Kolona se velika napravila. Drugi su pobegli. Na primer, seestra moja. Nju su uhvatili tek 12.jula, tek 12.jula je uhvaćena. A nas su pravac iz Kozare i sa Kozare, pravac – Jasenovac. Mogu da vam kažem da smo sve to pješke prešli. To je nešto oko 35 kilometara.
-Sa bratom uz naručju?
Jeste.
-Sigurno ste morali da brinete i o dedama malo?
Nisam.Oni su išli s nama, nih dva, moja mati i evo, nas trojica, dva brata i ja. Ovaj brat što je sad bolestan, on je tada imao pet godina i pešačio je.I uspio je.Uspio. A ovaj je bio zaista mali i njega sam ja nosio na leđima.Mogu da vam kažem, kad smo došli u Dubicu, kroz Dubicu smo prolazili i prešli smo preko Une, iz Bosanske u Hrvatsku Dubicu. I pored Une kako su nas terali tom cestom,išli smo u koloni, vojska nas je pratila, domobrani su nas pratili.Nisu nas ustaše sprovodile već domobrani, vojska hrvatska, je li. Razlika je između tih ustaša i domobrana, vojska su i ustaše, ali to je velika razlika između ustaša i domobrana.
Kad su nas terali, onda sam video, ipak, da postoje ljudi, da postoji spremnost i da ti neprijatelj pomaže. Tom ulicom, da je tako nazovem, u Hrvatskoj, kad smo prešli most pa jedno 500 metara dužine je ta ulica i kuće, i s jedne i s druge strane. Obično su sve imale dole podrum ,zidane , a gore su stanovali.I bacali su nam sa prozora hranu, bacali nam hleb. Žene, to sam a video. A ovi domobrani viču na te što bacaju da to ne čine, i kao grde ih, psuju ih i tako.Al’, svejedno, oni otvaraju prozore i odande u tu našu kolonu bacaju hleb. I onda je to, za taj komadić hleba, kruva, to je obično ona kuruza, nije bilo ovako, mi da se podavimo između sebe ko će pre da uzme.
Od Dubice te hrvatske, nije daleko Jasenovac. Došli smo predveče.Nije predveče.Veče je već bilo.Kad smo došli, prevezli nas skelom preko Save u logor.Čim pređeš na drugu stranu, tu je logor.Tu ima ciglana u logoru. Video sam da je ciglana.Posle nekoliko dana, 2-3 dana, koliko sam ja tamo bio, video sam da je to ciglana. I preterali su nas, već je veče bilo, svetla su upaljena bila...Ima ulaz u logor, kapija velika. To je logor, znate, ispleten od žice, žica je bila široka pa ja mislim 3-4 metra, a visoka isto tako jedno 3-4 metra.
- Hoćete da kažete da je bilo više tih redova žice?
To je ispleteno i zgužvana žica pa ubaćena unutra, ne bi se miš mogao provući, valjda, sve bodljikava žica.Ali, kapija je bila široka za ulazak. Taj logor, to je polje jedno ako ste vi prolazili tamo, mogli ste to da vidite. To je polje jedno veliko, ali je bilo ispregrađivano.Tu gde smo mi došli odmah, stajala je jedna bina ovako izgrađena. I pojavilo se njihovih glavešina, oficira, šta ja znam, možda ih je bilo jedno 10-15.I jedan od njih pita nas ovako, mi stojimo svi , eto tako...
-Tu blizu zgrade ciglane?
Ciglana je unutra. Dalje od nas. Ali tu je na samom ulazu, kapija gde je naziv logora i tu su oni stali i imali neku binu tu.I ovako stoje i pitaju nas „ Ko ima ovde sa Dubičkog sreza?“ Ja ne znam kako se to dogodilo, ali većina je uglavnom sa toga sreza bila.Svu smo ćutali. Niko da kaže jednu reč.Pa onda kad ne dobiju odgovor, pita, toga se odlično sećam kao da je evo sada, kaže „ Ima li tu koja građanka?“ Žene koje su već bile u partzania, nosile su kratke kose. Obično su nosile dugačke kose, ali u partizanima su sve nosile kratkle kose. Oni su to znali. I zato su pitali „ Ima li koja građanka ovde?“ Svi ćute, niko ne kaže ni reč.Pa kaže „Ima li neko iz Mlake i Jablanca ovde?“ Ta sela su bila blizu, Mlaka i Jablanac. Koji je rezlog to bio tada, ja nisam znao zašto oni to pitju. Ali smo ćutali. On onda kaže „ Sunce li vam vaše, sutra ćete svi preda me po spisku.“ Tako je rekao.I kaže onima koji su nas pratili „Gonite tu stoku!“ Gonite ih u logor.Ondak smo ušli u logor. Noć je već pala.Mrak. Kad je ujutro svanulo, uzeše naša dva đeda i odvedoše, i druge... bilo je muškaraca ovako u godinama, 30-40 godina, to nisu bili partizani, partizani su tamo, borbe se vode i dalje. Ali mi smo kao prvi koji smo stigli u logor. Tad sam video kako oni odvajaju naše đedove. Jedan se vratio.Uspio je. A jedan nije. Osto je u Slavoniji.Umro je tamo.Ali, više se nismo videli.Gotovo.
-Tu ih je neko odveo iz logora?
Izveli su ih oni u drugi logor.Oni su odraslije, odrasle ljude odmah klasirali. Ostali smo samo mi, žene i đeca ovde gde smo stigli.Ostao sam ja, mati i dva brata.I tu smo baš blizu kapije bili.I drugi dan kad je svanulo, znate, glad, žeđ. Žeđ posebno.Počele su vrućine. Dok smo bili u Kozari, to je sve bilo pod kišom, stalno, stalno.Ali, 4. i 5. jula je već bilo toplo i lijepo vreme, a od tada pa stalno toplo. I kad je svanulo, mi smo se našli đedni, nema vode.Onda su oni sa Save donosili u kazanima vodu, ima veliki kazan, to su dovozili i delili tu vodu.Iz Save, iz rijeke vodu.Dok smo počeli piti, odmah trovanje stomaka, to ide iz tebe, sipaš a ono na drugu stranu izlazi. Strahota.Ali narod „Ddaj vode“ i samo „Daj vode!“
Bila je jedna baba ispred mene i pružila je jednu šerpicu da joj uspe ustaša onaj vode. A i drugi, je l’, hoće. A onaj uzeo štap neki pa je udara po ruci ovako, taj ustaša.Ja gledam.Onda sam shvatio, video da mi odavde izići nećemo. Mislim u sebi, ako ostanem živ i iščupam se odavde, ja ću se osvetiti za ovo.To sam mislio. Ta baba stoji, on udara nju, a ona ne povlači ruku, ona trpi udarce i drži onu šerpu svoju.
I cijeli dan nemamo jesti. Šta ćemo. Drugi, treći dan, ujutru, bii smo baš opet blizu te kapije, oni naši zavežljaji na kojima spavamo tu, pun logor ljudi, kad eto ti ide jedan domobran bez puške. Ja sam znao domobrane jer su ih naši zarobljavali, dobro sam im znao uniforme.Imali su drugačije i kape i to sve.Ustaše su jedni nosili crne uniforme, a jedni ovako žućkaste uniforme i „U“ na čelu, „U“ tu i tu.Znali smo šta su ustaše, da oni predsavljaju glavnu opasnost. I ovaj domobran kaže meni pošto je po logoru razgledao „ Je li, mali, bi li hteo ići sa mnom?“ Ja kažem „ Bi’“. Mati stoji tu pored mene i pita „ A gdje?“ A on kaže meni „ Ićeš sa mnom da mi čuvaš goveda i stoku.“ Reko „ ’Oću“. Kaže „ ’Ajde šta imaš uzmi!“ A ja sve što sam imao imao sam na sebi, dve košulje obučene, a ono vrućina. Ja sam imao i dobre cipele pa sam ih morao u putu baciti. Nisam mogao više nositi to! Ne mogu! I bos, ja sam bos došao u logor.Al’ ja kažem njemu „Ppa ja imam ovde i mater i dva brata.“ A on stade i gleda.Kaže „ Pa nek idu i oni!“
Kako je to ispalo!I mi s njim. I on nas povede. Ne znam ja ni ko je on, ni gde je, ne znaš ništa.Samo da nismo tu, u logoru.I on nas uvede u vagon i mi ćemo za Novsku, pa iz Novske dođemo u Rajić. To sam video, stanica je u Rajiću.Piše fino „Rajić“. Ja vozom nikada putovao nijesa do tada.Nisam ni znao ni video nikad. To mi je bilo prvi put.I on kaže „ Ovdje ćemo izići“. Iziđemo mi i stvarno, kako on kaže tako mi postupamo. I mi za njim. I išli smo do sela Borovca, kroz taj Rajić.To jesu sela, ali ušorena.Nisu obako kao Bač, mnogo su manja.Kad smo došli u taj Borovac, vidim ja, piše Borovac, pošto sam znao čitati, završio sam četiri razreda osnovne škole.Kaže „Neće biti daleko sada,“ pošto mi vučemo te svoje stvari.(Ja sam posle video zašto je on nas poveo.Oni nisu mogli u logor više da primaju sa Kozare, jer stižu, stižu grupe zarobljenih civila, naroda, žena. Nisu imali smeštaja pa su doneli odluku da se deo naroda rasporedi po selima.I zato je on nas i izveo, i pitao da nas izvede. A ustaša je bio tamo na kapiji sa puškom na ramenu i čudi me da se taj nije suprotstavio ovome domobranu. Jer , oni nisu bili u dobrim odnosima, nikako.) I on nas dovede sebi, kući.Otišao je i našao gde će bitii mati i ta dva brata. Nije daleko bilo, jedno 200-300 metara od njegove kuće gdje ću ja biti. Tamo je smestio moju mater i dva brata. I mene je poveo da bih ja znao gdje će oni biti, da ja mogu povremeno kad ne čuvam stoku ili kad sam kod kuće, da ih mogu obići, da znam gdje su.I, ja se s njim ponovo vratim. Mogu da vam kažem da se poneo taj domobran prema meni i njegova cela porodica...Imao je ženu, djece nije imao. Imao je i brata jednog, i taj je imao ženu.I imao je oca, i imao je mater.Mati mu je bila strašna!Strašna!
Onda su oni meni dali da se ja okupam i da skinem to sa sebe, dali su mi njegovu košulju. Svojoj ženi je rekao „Uzmi ono moje novo odelo i odnesi kod krojača i da se prema njemu to sašije.“ I ta njegova žena mene fino odvede i prema meni su njegovo novo-novijano odelo sašili.Kaže, nećeš ići odmah u polje, ostaćeš par dana da se malo odmoriš.Vidi on da smo mi iscrpljeni od gladi, i tako.I tako je i bilo. Al vam mogu reći da sam ja sa ostalima, tom njihovom porodicom, za stolom zajedno jeo, hranio se.
-Slobodno recite i njihova imena.
Slušajte, oca je imao kome je ime bilo Vinko, brat mu je bio Joco, verovatno je njemu ime bilo Josip, al su ga zvali Joco. Ženi njegovoj je bilo ime Reza, ženi onog drugog sam zaboravio ime.Imao je on kuću veliku pa je pola pripadalo jednom, a pola drugom bratu.Prezivaju se Parnice.Taj drugi brat je bio domaći ustaša, lokalni.Baš ustaša je bio.A on i njegova ta porodica nisu.E, mati im je bila...Ona je pitala mene (a Kozara se i odande iz Slavonije i vidi i čuje se borba, topovi. granate) i pita ona mene „Je li, gdje ti je otac?“ Ja kažem (to sam im slagao) „Moj otac je zarobljen kao vojnik i u Njemačkoj je u zarobljeništvu.“ „ A ko ono tamo puca na našu djecu?“
Ja sam samo ćutio. Nisam smeo da pričam ništa. Jedino je ona prema meni...I kad je on polazio, on je bio tu jedno dva dana mislim, pa kad je
polazio u jedinicu svoju, onda je njima rekao „ Pazite, ne smije da mu fali kosa sa glave!“ Njima je rekao, svima. Mogu da vam kažem da je tako i bilo. Ja sam spavao na štaglju jednom, a hranio sam se sa njima za stolom, kao i oni.Što su oni jeli, to sam i ja jeo. Kad sam išao u polje da čuvam goveda tamo, oni meni svako jutro spreme sve, hranu.Dali su mi torbak jedan u kojem sam nosio hranu tu. Imao je on i sinovku, ćerku tog strica koji je bio ustaša, ona je čuvala njihovu stoku. Ja sam sada s njom čuvao ovu stoku, da kažem uslovno, našu.
Tako je to trajalo jedno vreme. Onda sam ja video da tu ima svuda naših logoraša iz našeg kraja, poznatih.Kažu da su ih pustili i poslali na sela.Bilo je nas tu mladića, dečaka od 14-15 godina više.I ustaše su znale za to i organizuju ponovo sakupljanje i hapšenje tih mališana.Taj domobran koji je mene doveo, on je znao za to, čuo je. I on fino kaže meni, a pošto je meni ime Miloš, oni su mene zvali Mijo, kaže on meni „Mijo, ti ćeš ići u kolibu i tamo ćeš ostati sve dotle dok ja ne dođem po tebe. A hranu će ti donositi Maca.“ ( Toj curi što je stoku čuvala sa mnom bilo je ime Maca) „A ti šeš ovde ostati sve dok ja ne dođem.“ Ja nisam znao razlog. Šta ću, ja tako moram. I, kad je to prošlo, posle par dana, on dođe po mene i kaže „E sad možeš ići.“ I on meni kaže zašto je to uradio, zašto sam ja bio dole u tom poljicu i dan i noć.Kaže „Da te nisam ovde doveo ovi bi te pokupili.“
Jednoga moga brata koji je bio sa mojom sestrom, oni su bili daleko u Grđevcu, e njega su pokupili i odveli.On je bio sin mog strica, moj vršnjak. Njega su odveli. Nikada više nije došao. Ali, mene je ovaj spasio.Ovaj je meni spasio život.Ovaj domobran.
Mogu da vam kažem, pošto sam ja otišao u partizane 1943.godine, a te 1942.godine u oktobru kad smo se vratili, mi smo formirali skojevsku organizaciju i ja sam bio prvi sekretar SKOJ—a i sve to. A sve do tog odlaska bilo je...Oni su hteli da ja ostanem, svašta su činili da ja ostanem kod njih. „Nemoj, Mijo, poginućeš!Ubiće te! Ubiće te! Poginućeš“. A otac je njegov hteo da mene preveze preko Save. Pitao me „Bi li ti volio vratiti se u Bosnu?“ Reko „Bi’. To sam mu rekao.A bio je veoma dobar čovek.Veoma dobar čovek.Odnosio se prema meni kao da sam njihov, eto. Ali, mati nije dala.
Jedne noći dok sam ja bio tamo, partizani su ... već su partizani bili tamo, bila je tamo jedna naša četa prešla preko Save, probila se i došla u Slavoniju. Ja to nisam znao, naravno.Ali, partizani su organizovali paljenje vršalica od Gradiške do Novske. Za jednu noć, to je sve planulo!I to selo, taj Borovac. Ja to tada nisam znao.Borbe su se vodile, ovi lokalni su se branili. Sad ja noću iziđem da bježim. Ali, kapija je bila velika, sve mi se čini ovolika, a ona je bila jedno dva metra, al svejedno, za mene je bila neprelazna. Ja nisam mogao da je preskočim, da pređem. A ono gori, gore vršalice, pšenica zapaljena, borba se vodi. Ja izišao, uh, kako da iziđem preko.I mene primete te žene, primete da ja odam po avliji i počnu da viču „Mijo, bježi unutra, poginućeš!“ Opasnost jeste bila.One su to bolje znale nego ja, ali ja samo gledam da ja pobegnem.Nisam uspio.Vratim se tamo gde sam spavao. Svanulo je i onda je on mene i savetovao i ukoreo zašto sam ustajao, mogao sam poginuti. Jeste, mogao sam.
Onda sam video kako im je taj stric ustaša, kako nije ni jedan metak ispalio.Imao je karabin, pušku i pobjegao je pod most.Zavukao se tamo. Ja sam ga gledao svojim očima.Ja stojim, a on se zavlači tamo, sklanja se. I ja nisam mogao...Ja bih otišao u aprtizane. Ja nisam znao za to. Ja bih bio pobjego gore.To je Psunj. Pod Psunjom sam ja bio.Jednog dana oni su napali ta sela gore. Ja nisam znao ni čija su sela, nisam znao uopšte sastav stanovništva tamo. Recimo, ta sela, više je bilo u njima Srba nego Hrvata. Sve tamo od Gradiške.Zapravo ja sada znam celu Slavoniju, znam kako to sve izgleda, ali onda nisam znao. Nego, tih dana, pošto je bilo dečaka Srba koji su sa mnom takođe čuvali tamo goveda, jednoga od njih sam u partizanima posle sreo, bio je došao u Bosnu, u Sanski Most i došao u moju jedinicu.I mi se sretnemo. On me je zvao Mijom. Kad je mene video „Pa Mijo, brate, otkud ti?“ Kaže „Mijo, brate.“ A oni su mene pitali tamo jesam li ja video parizane i sve tako, a ja nisam hteo da kažem. Ne znam ja s kim imam posla. Nema poverenja. Kaže on meni „ Znao sam, Mijo, da nas lažeš! Ja sam znao da ti lažeš.“ Ja se smejem. Reko’ „Kako?“ „Pa nisi hteo da kažeš, a vi ste svi partizani!“ Rekoh „Jesmo partizani. Pa vidiš i sam da smo partizani.“
Tako su i te dve žene.Ja sam s njima obavljao lakše poslove. Nikad me nisu terali da ja nešto radim teško ili da one mene...Ma nikad!
-A kako je prošla majka sa ovih dvoje dece?
Majka je bila kod jednog Srbina. Tu je smeštena.Taj Srbin je bio stariji čovek malo i bolešljiv. Odnosili su se prema materi korektno.Nije imala ona problema uopšte.Jer je bila kod Srbina. Ovaj joj je našao, znao je, bio je ...Ja sam posle čuo kad sam bio u partizanima da je taj koji je mene spasio bio saradnik partizanski. E, rekoh, zato sam ja ostao živ.
-Da li ste se vas dvojica ikad sreli ponovo?
Nikad.Znaš šta, to mi je žao i teško. Pisao sam ja njjima. I taj iz tog sela, s kojim sam se sreo u partizaniama, on je meni sve ispričao. Kaže „Ti si imao sreće, Mato je naš saradnik bio.“ Bio je tada još živ.To je bilo 1943.godine ili 1944.Biće 1944, leti.I ja napišem jedno pismo, pošto ovaj ide u Slavoniju, pošto je obavio neki kurirski posao vraća se natrag.Rekoh „Daj ovo pismo Mati i tim mojima kod kojih sam ja tamo bio.“ Da li su dobili, da li nisu, ja ne znam. Da je to selo imalo svoju željezničku stanicu, otišao bih ja odmah posle rata. Nego, nije imalo željezničku stanicu, a u taj Rajić da silazim, pa se moram vraćati. Bilo mi je to nezgodno, i to je glavni razlog. Kad su autobusi počeli i ovaj saobraćaj drugi, mislio sam da odem da ih posetim, ali nisam uspio nikad. Ja sam bio u armiji, vojno lice, do 1950.godine pa sam mislio da odem, ali nikad nisam uspio. Tako da ja ne znam šta je sa tom porodicom i da li je iko živ, jer i tamo je svašta bilo.
Znate, kad je to, to sam izostavio, jednog dana tamo na Psunju gde su sve srpska sela bila, vidim ja gori, dim se vidi. I čujem ja da se puca.Ja sve to gledam, a sa ove dve žene sam radio nešto u polju.I one meni kažu „Mijo, čuješ li to?“ Reko „Čujem.“ „ A vidiš onaj dim?“ „Vidim.“ Kaže „To ustaše rade.“ Šta ću ja, čutim, gledam. Onda sam uglavnom znao o čemu se radi, da su tamo gore partizani i borbe, jer neće bez razloga paliti sela ni kuće. I onda su one mene pitale „ Mijo, jesi li ti vidio partizane u Kozari?“ „Kako ne bi video, video sam. Svaki dan.“ Pa kaže „Je l’ imaju brade?“ Rekoh „Nemaju. Bradu nemaju.“ „Pa kako izgledaju?“ „ Kao i drugi ljudi, eto“ „Pa kakvo oružje imaju?“ Kažem ja njima. „Pa otkud im to oružje?“ „Oteli od ustaša.“ One se smeju. „Od ustaša i Nijemaca.“ „A jesi li vidio njemačke vojnike?“ „ Jesam.“ Njima sam ja to stvarno rekao...
-Vi ste osećali da one ne simpatišu ustaše?
Ja sam osećao da su one prema meni kao ljudi dobri i stvarno su to iskazivali pa sam zbog toga stekao neko poverenje da im smem reći da sam video partizane, i tako.
-I , kako ste postali partizanski kurir?
Da vam samo kažem kako sam se vratzio iz Slavonije. Bila su neka dvojica iz našeg kraja koji su sarađivali sa Nezavisnom Državom Hrvatskom. Nisu hapšeni, nisu proganjani, dobili su dozvole neke za boravak. I oni su znali da ima po Slavoniji, po Hrvatskoj našega naroda. I nađu oni...bez obzira što je to neprijatelj mogao si naći u redovima njegovim one koji ne poštuju i nisu se slagali sa svim tim stvarima koje su se tamo dešavale. Oni su dobili odobrenje da organizuju povratak. I tako je i bilo.Jednog dana je jedan od njih došao i išao od kuće do kuće – gdje je koga našao, s njim je razgovarao „ Oćete li se vratiti?“ Kako nećeš, jedva čekaš! I tada, niko ne sme da kaže da je sa dubičkog kraja. Ko kaže da je sa dubičkog kraja, gotovo, ponovo u logor. Jer Dubički srez je bio proglašen buntovnim.
-Pa dovoljan je napad na kasarnu u Dubici za to?
Da.Pa... onda kad smo mi se sakupili i kad smo došli, kad sam došao kući, nađem tog strica koji se sakrio, koji je ostao u Kozari. Nađem njega i još neke. Ostalo je sve bilo pusto. Nema, nema naroda. To je korov, trava zarasla, kuće koje su ostale, koje nisu spaljene...Uglavnom je to bilo spaljeno i uništeno.I kad smo došli, partizani već u Kozari, oni koji su preživeli, odmah su se organizovali. I dođe u oktobru mesjecu do formiranja skojevskih organizacija od onih koji su se ili na neki način sakrili i preživeli to i od nas koji smo se na ovakav način vraćali iz zarobljeništva. I ja sam, kako je to procenjeno od onih koji su to formirali, ja sam odmah imenovan i izabran za sekretara SKOJ-a. Imali smo grupu od nas šest.
-Šta ste radili vi kao grupa od šest skojevaca?
Pa mi smo tada kad sam ja bio sekretar pripremali za ranjenike, sakupljali plodove šumske, odnosili hranu na položaje, održavali kurirske veze.Eto, to je bio naš posao, skojevaca.Naravno, to je bila konspiracija. Moja mati me pita kud ideš i tako. Ali, bilo je da ne smijemo reći da smo mi skojevci. Nije se znalo za nas. Radili smo u ilegali.
-A kad ste postali kurir zvanično?
Naredne godine ja sam otišao u partizane, u Kozarski odred.Bilo je tih dječaka na Kozari jako mnogo u partizanima. Mnogi nisu imali kome, izginuli roditelji, nije imao kud. Nema nego u partizane.A partizani su spašavali i prihvatali i mi smo postajali borci.
Ja sam postao kurir u Drugoj četi Kozarskog odreda. I eto za vreme svega toga budem ranjen. To je beznačajno, ali svejedno sam ranjen eto tu, a da je pogodilo u oko, ostao bih bez oka.I ranjen sam uoči prvog maja, pri oslobođenju, u Dvoru na Uni, na hrvatskoj strani Une.I kod Bosanskog Novoga tamo.Tu sam ranjen u nogu, na tri mesta, lakše ranjen.
-A koji je borbeni put prošao vaš odered?
Moja je jedinica prošla celo ovo kozarsko područje i dalje, a brigada je skroz do Zidanog Mosta, u Sloveniji, dotle je došla.Eto.
-A šta vam je bio najteži kurirski zadatak?
Joj, pa izložen opasnosti, rat...
-Al neku konkretnu situaciju, ako se sećate...
Najteže mi je bilo biti kurir na tuđoj teritoriji, na teritoriji koju su zaposedali i četnici. Jer postojala je opasnost da...Jer ideš sam!Lako si mogao biti uhvaćen i ako si naoružan, je li.To mi je bilo najteže.
-A da vas pitam, da li ste, na primer, mogli da budete sigurni da ćete, ako vas uhvate četnici, moći da kažete „Ej, brate Srbine, ostavi me na miru“?
A, neee. O tome nije moglo biti ni reči.Znate šta, ja sam bio u kontaktu sa borcima, sa drugim kuririma, nisam ja sam bio kurir.Mi smo nosili u štabove, recimo u štab divizije...Naša Četvrta divizija bila je sa štabom u Sanskom Mostu, pa smo se tamo sretali sa kuririma iz raznih jedinica i drugih brigada, iz drugih predela Bosne.Uh, pa četnici su pravili zasede i ubijali te kurire naše. Nema! Tu nije bilo milosti!Od strane njih. Nije bilo. To je bilo...Zato vam kažem, to mi je bila najveća opasnost – prelaziti preko te teritorije koju i oni kontrolišu, a i mi.
-Da li znate nekog ko im je pao u ruke od vaših drugova kurira?
Slušaj, na to nisam naišao, da je neko od naših kurira uhvaćen pa da se izvukao, ali bilo je, koga oni uhvate, taj umire.
-Kako su ubijali? Streljali?
Streljali.
-Dobro je da nisu klali...
To nisu. Valjda nisu. Ne znam.
-Još samo da vas pitam ko se od vaše familije, odvedene tog dana u jasenovac, nije nikad vratio?
Ouh.Nije se vratio, nisu se vraili trojica mojih stričeva. Nije se vratio jedan đed. Taj je tamo i ostao. Strina je jedna odvedena u logor u Prijedor, a jedna je bila u logoru u Sisku, nije u Jasenovcu...
-Sa decom?
Da. Ja sam zaboravio da vam kažem da nisu oni sve u Jasenovac... Kad su videli da ne može u logor, oni su gradili i tada, proširivali taj logor da bi mogli...Jer na Kozari je bilo u zbegu oko 80 hiljada ljudi. Oko 60 hiljada su oni u logore spratili, ali ne sve u Jasenovac.Jedne su u Staroj Gradiški, to je Bosanska Gradiška, jedni su tamo bili.
-Hajte sad samo vašu familiju da ispratimo, ko je gde bio.
Jedna je strina bila u Sisku, jedna je bila u Prijedoru – ta nije bila u Jasenovcu, a ova još jedna je bila u Jasenovcu, samo ja nju tamo nisam video.Ona je bila duže u logoru i izveli su je i pustili. Imala je sinčića jednog sa sobom i na selo su je odveli. To je dete, taj sinčić umro, a ona je preživela i vratila se.
-A šta je bilo sa ovom koja je bila u logoru u Sisku?
Ta je umrla tamo.I deca isto.Ne znam kolko je dece bilo. Jer oni su bili od nas odvojeni pa ja ne znam koliko ih je bilo. Samo znam da je imala djecu koja su s njom bila.Imala je dve šćeri koje su ostale nekako, preživjele. I one meni pričaju pošto su se posle udale, da je ta njihova majka podlegla u logoru, sa još najmlađima koji su sa njom bili. Ja ne znam, ja ne znam kolko je bilo dece sa njom...ne znam...ne znam.
-A od imovine šta vam je uništeno?
Od imovine? Pa nama je uništen celi stočni fond, to nam je uništeno. Mi smo imali konje, imali smo par konja, par velikih radnih volova,imali smo 5-6 krava ja mislim. Jedna nije ni išla u Kozaru, najela se deteline i crkla, našli smo joj kosti u štali kad smo se vratili.Interesantno je da je naše stanje ostalo komplet.
-Nije spaljivano?
Nije.A drugih već okolo, jeste.A naše nije.
-Znači, preživeli ste i vi i majka i braća?
Jeste. Majka mi je preživela. I još dva brata koji su bili u logoru ali za koje mi nismo znali gdje su i šta su.
-Oni su bili dosta stariji od vas?
Nisu.Oni su bili mlađi od mene.
-A kako su bili odvojeni od vas?
Znate, kad smo pošli na proboj pa su ujutro… [1]
-Čekajte, sa vama i majkom su bila još dva brata?
Da.
-I ta dva su preživela?
Da, evo ga tu je jedan, a taj najmlađi koga sam ja nosio taj je umro.
-Kad ste se vratili?
Kad smo se vratili. Da, da.umro od posledica toga logora i zarobljavanja.Nema ga koji nije dobio crevna oboljenja, dizenteriju.Ko je bio otporniji, preživio je to, ko nije taj je... Uglavnom, u logoru, to se umiralo strašno. To sam ja gledo očima.
[1] To je Miloš Ćirić rekao opisujući situaciju u kojoj se porodica našla 5. jula 1941, posle neuspelog proboja: Ja ništa nisam znao, nego tako lutajući naiđem na samo polovinu porodice. Jer su mi dva brata, strina jedna i jedan brat od strica, oni su prema Prijedoru otišli i tamo su ih pohvatali i oterali u Prijedor u logor.